Народно градитељство

Простор источне Херцеговине носи у себи слојеве живота који су се таложили кроз дуг временски ход и остављали видљиве трагове у начину обликовања насеља и грађевина, обичаја и стваралачких навика живља. У том простору нарочито се уочава склад између човјека, природног окружења и градитељских рјешења којима је одговарано на потребе свакодневице, заједништва и духовности.

Народно градитељство као дио укупне културне баштине не може се посматрати одвојено од животних прилика, природних богатстава и друштвених односа који су обликовали заједнице у Херцеговини. Оно је истовремено и свједочанство дугог искуства и израз народне умотворљивости и стваралачког богатства човјека.

Појаве и обликовности у грађењу у Херцеговини разложиће се на два најважнија контекстуална чиниоца — простор и вријеме.

КОНТЕКСТ ВРЕМЕНА

Прве трагове човјековог обитавања у билећком крају проналазимо у старијем каменом добу; о томе нам свједоче бројни археолошки налази, од којих је најзнаменитији локалитет Црвена Стијена. Истраживањима у билећком крају пронађено је преко 2 000 праисторијских гробница различитих облика, што нам указује на релативно густу насељеност у реченом времену.

У раном средњем вијеку билећки крај налазимо у саставу разних кнежевина и покрајина, а дубровачки извори први пут помињу мјесто Bilechia године 1438. Године 1466. Билећа је потпала под власт Османлија, те тиме зашла у нову градитељску контекстуалност.

Прелазни период турске и аустроугарске власти, XVII–XIX вијек, у Билећи је окарактерисан грађењем препознатљивих једнобродних камених црквица, те велике већине примјера народног градитељства — кућа, гумана и мостова — које данас препознајемо као изворне примјере народног градитељства реченог краја.

КОНТЕКСТ ПРОСТОРА

Билећу постављамо у материјални и регионални контекст Херцеговине. Херцеговина се географски налази на прелазном потезу динарског загорја и приморја, што представља раскрсницу континенталног планинског и медитеранског приморског градитељства.

Билећа се налази у средишњем дијелу јужних Динарида, који обилују карбонатним стијенама и представљају симбол градитељства Херцеговине и других динарских крајева. За градитељство билећког краја издвајају се два најбитнија чиниоца: географска оријентација као извор градитеља и географска морфологија као извор грађе.

НАРОДНО ГРАДИТЕЉСТВО

Народно градитељство је спонтана градња која настаје као израз животних потреба, мјесних обичаја и расположиве грађе. Обликована је искуством и традицијом, а не професионалним архитектонским школовањем.

Како је у питању крашки и вегетацијом оскудан крај, главни грађевински материјал преостаје камен. Камен су градитељи вадили из каменолома, а затим га, зависно од намјене, кресали и уграђивали са или без везива. У другом мјесту налази се дрвена грађа, првенствено кориштена за склапање кровова.

КУЋИШТА

Становање се намеће као примарна намјена грађења. Под обухватом кућишта не налази се само појединачан објекат куће. Једна заједница људи станује у групацији стамбених објеката окупљених око ужег заједничког породичног поријекла. Такве групације формирају засеоке и села.

КУЋА

Камена кућа је архетип херцеговачког народног градитељства и незамјенљив дио билећког сеоског крајолика. Ранији аутори издвајају три основна облика кућа: приземљуша, кућа на ћелици и кула.

Приземљуша је најчешћи облик куће у крају око Билеће. Обично је правоугаоне основе и има три просторије: портик, огњиште са кухињом и камару. Кућа на ћелици има сложенију просторну организацију, са избом и оџаклијом. Кула је најрјеђи облик куће и гради се на више етажа.

Зидови кућа грађени су од камена и имали су дебљину од 50 до 65 цм. Зидало се како без везива, у вјештини сухозида, тако и са малтером справљеним од клака и пржине. Кровови су углавном двоводни, дрвене конструкције и покривени каменом.

Огњишта представљају средишњи простор окупљања укућана херцеговачке куће. Она су имала обједињену сврху данашњег дневног боравка и кухиње.

ПОЈАТА И ГУМНО

Појате су мање зграде које служе за складиштење жита, сијена и справа. Граде се близу куће и имају једноставну појавност.

Гумна су кружни простори поплочани каменом и ограђени парапетом. Њихова првенствена улога је у вршењу жита, али служе и као мјеста састајања, играња кола и зборова.

ВОДЕНИЦА

Воденице су млинови који су служили за мељаву жита у брашно и некада су красиле горњи ток Требишњице око Билеће, међутим потопљене су изградњом Билећког језера.

ЦРКВИШТА

Брига за загробним животом и свијетом послије овога једно је од првобитних занимања човјека и заједнице.

Још јаснију слику духовности можемо саставити о средњем вијеку, чији су материјални грађени извори сачувани до данашњег дана. Најзначајнији облик представљају мале једнобродне камене цркве.

Већина цркава је скромних димензија, има једноставну правоугаону основу и једнодијелну апсиду. Кров је најчешће камени, а цркве немају куполе нити куле. Изворна одлика ових црквица је звоник „на преслицу”.

Најзнаменитије мјесто билећких гробница је нова некропола Билећа, на коју су пренесене гробнице из села потопљених Билећким језером. Општина Билећа данас броји око 1 800 различитих гробница у облику плоча, сандука, сљеменки и крста.

Исламско становништво Билеће оставило је значајан траг у грађеном крајолику њеног краја. Џамије Хасан-паше Предојевића и Авдића џамија одражавају прилике народног градитељства сличне онима у хришћанском свијету.

Османска архитектура трајала је више од 600 година, а развијала се ширењем Османског царства на југоисточну Европу, западну Азију и сјеверну Африку. Настала је крајем 13. вијека, а процват доживјела у 15. и 16. вијеку. На њен развој утицале су византијска, персијска, арапска и медитеранска архитектура. Користили су камен, циглу и дрвену конструкцију, а по византијској традицији високе сводове и куполе. Градили су џамије, медресе, хамаме, мостове, чесме и чаршије. Градови су се развијали око џамије и чаршије, улице су биле уске и кривудаве, а куће близу једна другој, са унутрашњим двориштима и малим прозорима због приватности. Постојао је и вакуфски систем, кроз који су богаташи финансирали јавне објекте.

ТРГОВАЧКИ ПУТ

Дубровачко трговачко-кириџијски пут био је важан трговачки правац који је повезивао Дубровник са унутрашњим градовима Балкана. Тим путем трговало се житом, стоком, дрвом и кожом. Билећа је вјероватно била станица за одмор и размјену робе. Пут није имао само економски значај, већ је повезивао и културу и занате. Преко њега су у Билећу долазили дубровачки мајстори који су вјероватно градили џамију Хасан-паше Предојевића.

ЏАМИЈА ХАСАН-ПАШЕ ПРЕДОЈЕВИЋА

Џамија је саграђена око 1572. године у Пољу код Билеће и једна је од најстаријих џамија у Херцеговини. Подигао ју је Хасан-паша Предојевић, рођен као Ненад Предојевић у српској породици код Билеће. Као дијете одведен је у Истанбул, примио ислам и име Хасан. Када се вратио у Билећу као војсковођа, подигао је џамију на своје име, а цркву у име своје мајке. Џамија је 2006. године проглашена националним спомеником Босне и Херцеговине.

АРХИТЕКТУРА ЏАМИЈЕ

Џамија припада типу једнопросторних џамија са четвороводним кровом и каменим четвороугаоним минаретом. Вањске димензије износе 11,76 x 8,37 м. Претпоставља се да је на подручју источне Херцеговине било 14 џамија сличне архитектуре. Овај тип представља спој исламске и хришћанске архитектуре, јер су минарети обично кружне основе, па се сматра да су градитељи били из Дубровачке републике. Дијелови минбера и данас постоје, а џамија је, упркос оштећењима и растињу, и даље у добром грађевинском стању.

ПРОПАДАЊЕ ЏАМИЈЕ

Џамија је спаљена током Другог свјетског рата 1942. године и никада није обновљена. Главни разлог је нестанак муслиманског становништва и заједнице која би је одржавала. Фотографија аустроугарског војника из 1915. године могла би помоћи обнови. Обнова би имала едукативни и туристички значај и чувала би сјећање на причу о мајци и сину.

ГРАДЊА ПРИМОРСКИХ МАЈСТОРА

Мајстори су долазили из Дубровника, Херцег Новог и Котора и били познати по обради камена. Градили су џамије, мостове, цркве, куће и чесме. Херцеговина је имала камен, али не довољно локалних мајстора, па су ангажовани приморски градитељи. Трагови њиховог рада виде се на џамији Хасан-паше Предојевића, Царевој џамији и другим објектима Херцеговине.

ПРЕДОЈЕВИЋА ЦРКВА

Према предању Хасан-паша је потицао из православне породице, а право име му је било Ненад. Када се вратио у Билећу и затекао мајку живу, изградио је цркву у њено име. Црква је данас позната као Предојевића црква, а на њој су уклесани мјесец и звијезда. Хасан-паша је наредио и градњу чатрње изнад цркве. Данас су од цркве остали само довратници и дио зида. Мјесто гд‌је је каменован стриц Хасан-паше данас се назива Гомила.

ЦАРЕВА ЏАМИЈА У БИЛЕЋИ

Царева џамија изграђена је крајем 16. вијека и имала је већи значај јер се налазила у граду. Грађена је од камена и дрвета, са масивним зидовима и минаретом високим 23 метра. Проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине 2006. године. Кроз вријеме је више пута обнављана, али су минарет, купола и дрвени елементи ентеријера сачувани.

ЧАТРЊЕ И СИСТЕМИ ВОДОСНАБДИЈЕВАЊА

Због крашког подручја Херцеговине и недостатка воде, становници су градили чатрње за прикупљање кишнице. Грађене су од камена и малтера, а служиле су као основни извор воде у сушним периодима. Имале су систем сливника који је усмјеравао воду у унутрашњост. Посједовање чатрње сматрало се великим богатством. Данас су углавном напуштене, али представљају важан дио културног идентитета Херцеговине. Хасан-паша Предојевић наредио је градњу чатрње и поред цркве и поред џамије.

ЗНАЧАЈ ОЧУВАЊА СПОМЕНИКА

Споменици попут џамије Хасан-паше Предојевића, Предојевића цркве и чатрња свједоче о прошлим временима, техникама градње и начину живота. Они имају едукативни и туристички значај и помажу очувању културног идентитета. Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду и Стари мост у Мостару налазе се под заштитом УНЕСЦО-а. У Билећи постоји више од 1700 стећака, међу којима су и стећци породице Предојевић.

Развој градова са слојевитом културно-историјском структуром једно је од најзначајнијих питања савремене урбанистике, посебно на простору Балкана, гд‌је су се током вијекова смјењивала различита царства, економски системи и културни модели. Један од таквих градова је и Билећа, мали град смјештен у југоисточном дијелу Херцеговине, на раскршћу важних путева који повезују унутрашњост Балкана са приморјем. Овај положај кроз историју је чинио Билећу стално изложеном културним, економским и војним утицајима, што је оставило дубок траг у њеној урбаној структури и архитектури. Данас њена урбана структура и архитектонски споменици свједоче о томе да је овај град био мјесто сусрета, размјене и стварања нових вриједности.

СРЕДЊОВЈЕКОВНИ ТРАГОВИ

Стећци у Билећи представљају културно благо које свједочи о богатој и сложеној прошлости овог краја. Највећа вјештачка некропола стећака на Балкану настала је 1967. године у акцији спасавања културног насљеђа пред изградњу Билећког језера.

Некропола у Милавићима

Некропола стећака у Милавићима код Билеће једно је од најважнијих археолошких налазишта у Херцеговини, са више од 390 стећака различитих облика и богате декорације. Посебно је значајно што дио стећака лежи изнад остатака касноантичке базилике, што указује на континуитет сакралног простора и вишеслојност локалитета. Ископавања су донијела бројне налазе који помажу да се боље разумију живот, обичаји и вјеровања средњовјековних заједница овог дијела Херцеговине.

Некропола Баљци

Баљци изнад Билеће представљају значајан археолошки локалитет на којем су истраживани остаци из гвозденог доба и средњовјековни укопи. Локалитет је дио велике некрополе Гребница-Бунчићи, уврштене на УНЕСЦО-ву листу свјетске баштине. Стећци су оставили дубок траг на архитектуру Билеће, а њихова монументалност и данас привлачи пажњу истраживача и посјетилаца.

ОСМАНСКИ И АУСТРОУГАРСКИ УТИЦАЈ

Османска власт у Билећи трајала је од 1466. до 1878. године и оставила дубок печат на урбану, економску и друштвену структуру града. Билећа је добила типичну оријенталну урбану структуру са уским улицама, кућама са двориштима, џамијама, хановима, мостовима и чесмама. Развијало се занатство и трговина, а град је постао мање трговачко и административно средиште Херцеговине.

Доласком Аустроугарске почиње период модернизације и урбаног планирања. Због стратешког положаја, Билећа постаје важан војни центар. Граде се касарне, утврђења, путеви и жељезничка пруга, чиме се унапређује повезаност града са остатком Херцеговине. Појављују се први елементи планираног урбанизма, правилније улице и нова типологија зграда са симетричним фасадама и европским грађевинским правилима.

Војна утврђења

Билећа је имала статус појасне утврде, са укупно осам утврђења распоређених око града. Изграђен је велики комплекс обрамбене војарне „Неу Билек“, као и водоводни систем којим су се снабдијевали војни објекти и град. Стара аустроугарска касарна имала је велики утицај на развој града јер је створила потребу за становима, занатским радњама и трговачким објектима, чиме је подстакла демографски и економски развој Билеће.

УТИЦАЈ РУСКИХ КАДЕТА И ДУБРОВНИКА

Посебан слој у културној слици Билеће представља долазак руских кадета након Октобарске револуције 1921. године. У старој аустроугарској касарни отворили су школу, занатске радионице и прву амбуланту у Билећи. Организовали су позоришне представе, умјетничке изложбе и музичке вечери, чиме су значајно обогатили културни живот града.

Захваљујући географском положају, снажан утицај на архитектуру Билеће имао је и Дубровник. Приморски мајстори доносили су стилове и технике градње које су прилагођене локалним условима. Један од најзначајнијих примјера овог утицаја је џамија Хасан-паше Предојевића из 1572. године, гд‌је се преплићу приморски и османски елементи.

БИЛЕЋА У ВРИЈЕМЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Период Југославије био је вријеме интензивне модернизације и урбаног развоја. Архитектура тог времена носи обиљежја социјалистичког модернизма, видљива у стамбеним блоковима, јавним установама и индустријским објектима. Фабрика „Билећанка“ била је кључни послодавац и важан симбол индустријског развоја града, док је Официрски дом представљао значајан културни и друштвени центар.